Змијањски вез је на данашњи дан прије десет година уврштен на репрезентативну УНЕСКО листу нематеријалног културног насљеђа и тако је постао свјетско добро.

Наиме, змијањски вез представља посебну технику коју су практиковале жене на Змијању, висоравни поред Бање Луке. Користи се за украшавање женске одјеће и предмета у домаћинствима, укључујући вјенчанице, мараме, хаљине и постељину. Плаве нити на бијелом платну основа су змијањског веза. Материјал на којем је приказано умијеће израде змијањског веза доживљавао је трансформацију, али је вез и даље задржавао аутентичне специфичности. Прво се везло на конопљиним и ланеним платнима, затим на памучним, а данас се овај вез презентује и на савременим индустријским тканинама.

Иглом се праве крстићи, који се спајају у разне геометријске облике. Богатство шара и облика, од родног крста, јабуке и гране, цвјетова и других облика представљају праву ризницу израза и значења: срећа у породици, добро здравље, здраво потомство и слично.

Најчешћи орнаменти који превладавају у змијањском везу су стилизовани биљни облици правилне и симетричне геометријске основе. Мотив кола у облику ромба најчешће се уочава у змијањском везу. Велики је број комбинација кола са ситнијим мотивима.  Симболика орнамента који се код српског народа назива коло, јесте слика живота и свијета као вјечног кретања, условљеног усаглашеним космичким ритмом супротности.

Вез садржи снажну симболику која се преноси генерацијама, те промовише креативност, друштвену једнакост и разноликост.

Прије десет година, 26. новембра 2014. године – Змијањски вез, као прво културно добро из БиХ, званично је уписан на УНЕСКО Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човјечанстава.